The Belgrade Feast: A Family’s Laughter-Filled Tradition

In this episode, we'll immerse ourselves in the heartwarming tradition of a Belgrade feast, where laughter becomes the language of love and connection.

Sr: Стоји Ана у сред гулеве радостице, на прекрасном традиционалном Београдском трпезарику, око којег су се окупили њени мили. По осмишљеном породичном обичају, Ана, Марко и Милица бацили су своје забринутости крај врата, у корпу за капуте и слоган правила је био једноставан, али важан: само смех.
En: Ana stands amidst the buzzing of joy, at a beautiful traditional Belgrade feast, surrounded by her loved ones. Following a well-thought-out family tradition, Ana, Marko, and Milica have thrown their worries by the door, into the coat basket, and the slogan of the evening was simple but important: only laughter.

Sr: Ана беше задужена за вицеве. С њеном способношћу да прича, она је била арсеник за веома мрачна времена. Опустошен Београд у позадини био је промашио причу, јер је Анин ољуштан смисао за хумор, грађен годинама, био је камен која је држала породицу.
En: Ana was in charge of jokes. With her ability to tell stories, she was like arsenic for very dark times. The devastated Belgrade in the background missed the point, because Ana's refined sense of humor, built over the years, was the cornerstone that held the family together.

Sr: Марко, са друге стране, био је човек традиције, велики брат, руке облепљене од киселег купуса и шунке, чија је љубав према родбини била јасна као отисак мокре коже на окер јастуку. Он је био тишина, пауза између Аниних вицева, одруга радања, плавало је кроз све током вечери, шаљући очигледне поруке својим неразговетним умом.
En: Marko, on the other hand, was a man of tradition, the big brother, with hands covered in the scent of sauerkraut and ham, whose love for family was as evident as a wet skin imprint on an ochre pillow. He was the silence, the pause between Ana's jokes, the joyous friend, flowing through everything during the dinner, sending clear messages with his indiscernible mind.

Sr: Чудо њихово се звало Милица, једна усамљена девојчица, пронашла се између њихових јаких личности, отецњених и заувек утканиих у нјен ДНК. Она беше брига и љубав у једном, самокритика, али и благослов, читала је вицеве и уживала, али више од свега била је освежавајућа бриза.
En: Their miracle was named Milica, a lonely girl who found herself between their strong personalities, inherited and forever woven into her DNA. She was care and love combined, self-criticism but also a blessing. She read the jokes and enjoyed them, but more than anything, she was a refreshing breeze.

Sr: Али све што почиње, мора и да се заврши. Већер боења, између њихових облица, била је страствена и љубавна, али имала је и свој крај. А крај је дошао као таква, сви застаје у кораку са временом, бачен окупљени на исто место.
En: But everything that begins must also end. The evening of painting, between their faces, was passionate and affectionate, but it had its conclusion. And that ending came like that, making everyone freeze in time, gathered in the same place.

Sr: Хумор се стопио са тежином полуноћи. Марко је, сласна егоистична жена, заклањао своје вицеве са великим смехом који је исходио из неког душевног исплитања својих па представљао остварењем почивања.
En: Humor melted under the weight of midnight. Marko, a deliciously selfish man, hid his jokes behind a great laughter that emanated from some introspection, making it a realization of rest.

Sr: Ана, пак, осећала је ту промену, ту неутолјиву типичност ноћи која се спустила преко њиховог великог Београдског дома. И почело је прицвилите, а потреши се и стало. Није било више главињи, само стабилан, лични мир. То беше прекрасан закључак за ову вечер, простор у ком више ништа породично није требало да се изговори. Они су се само смиривали, веровајући, знајући, да су сви концепти, смех и размишљања били основни део оних који су, били, и који ће бити.
En: Ana, on the other hand, felt that change, that insatiable typicality of the night that had descended upon their grand Belgrade home. And it began to wither, to lose strength, and finally stop. No more whirlwinds, only stable, personal peace. It was a beautiful conclusion for this evening, a space where nothing more needed to be said within the family. They simply calmed down, believing, knowing that all the concepts, laughter, and thoughts were an integral part of those who were, are, and will be.

Sr: А Милица? Она је слязила с усмехом. Њен усмех, ах, тај нежни попламенели, био је на крају прице. Последња реченца ове велике, трагедијске породичне представе била је њен слаток смех. И у тој тишини, налазили су се отпуштени, ослобођени, спремни да у љубави и љубазности одмарају. Завршило се као што је почела, збирни успешан пуцањ у миру. Породични окридај са вицевима је обично домашћи подсетник на њихову љубав - и сад, и увек.
En: And Milica? She descended with a smile. Her smile, ah, that tender, glowing smile was the final touch. The last sentence of this great, tragic family performance was her sweet laughter. And in that silence, they found themselves relieved, liberated, ready to rest in love and kindness. It ended as it began, a collective successful burst in peace. The family gathering with jokes usually serves as a reminder of their love - now and always.