Sr: Ана је била весела јунакиња ове приче која живи негде у тихом крају Београда. Никад није имала бреду ни оку, увек се смејући и стварајући радост околницима.
En: Ana was a cheerful heroine of this story who lived somewhere in a quiet area of Belgrade. She never had a worry or care, always laughing and bringing joy to those around her.

Sr: Једног облачног дана, кренула је да прошета градом. Шаловита судбина је желела да на њеној путањи се нађе намрављени странац, убећен у своје кулинарске способности. Ана, дружељубива као и увек, реши да задовољи своју радозналост и приђе странцу.
En: One cloudy day, she decided to take a walk through the city. Funny fate led a befuddled stranger, convinced of his culinary abilities, to cross paths with her. Ana, friendly as always, decided to satisfy her curiosity and approached the stranger.

Sr: Странац се звао Стефано, Италијанац који је у својим рукама држао таву са својом верзијом српске сарме. Са осмехом, предложи Ани да проба. Ана, несумњиво у његов куварски таленат, прими тањир и посмакне један залогај.
En: The stranger's name was Stefano, an Italian who held a frying pan in his hands with his own version of Serbian sarma. With a smile, he offered Ana a taste. Ana, confident in his cooking talent, took the plate and took a bite.

Sr: "Добро је...", почела је Ана, "...али не личи много на нашу сарму". Стефано, видно изненађен, упита зашто. "Па...", промуцала је Ана, "...наше сарме су баш меке и сочне, а ова је, па... мало сува?".
En: "It's good...," Ana began, "...but it doesn't really taste like our sarma." Stefano, visibly surprised, asked why. "Well...," Ana murmured, "...our sarmas are really tender and juicy, whereas this one is, well... a bit dry?"

Sr: Странцев лице у том тренутку замрло је у изражају изненађења, а онда и проломило један широк усмех. Не вређајући се, Стефано је одмах почео да се смеје. "Значи, није баш једнако, ха?" Ана је кимнула, стрепећи да ли је можда предалеко отишла.
En: The stranger's face froze in an expression of surprise, and then a wide smile spread across it. Without taking offense, Stefano immediately started laughing. "So, it's not quite the same, huh?" Ana nodded, trembling, wondering if she had gone too far.

Sr: Али весеље је већ било покренуто. Стефано је дохватио свој телефон и позвао једног пријатеља, остваривши Анин страх да ће сви сазнати за њен малер. Но, чинило се да су се сви Италијани који су чули у радијусу од стотину метара не намругљивали, већ обрушили од смеха. Да један их, дараван у стални сармо-готовљењу, испоштовао је свежим сармама толико да наруши њињин специфичан карактер?
En: But the joy had already been set in motion. Stefano grabbed his phone and called a friend, fulfilling Ana's fear that everyone would find out about her blunder. However, it seemed that all the Italians within a radius of a hundred meters weren't frowning, but rather burst into laughter. Did one of them, gifted in constant sarma-cooking, respect their specific character so much that he compromised it with fresh sarmas?

Sr: Остало је дело мита колико је у том тренутку Италијана научило шта значи бити Српин и љубитељ сарми. Ана, српска сарма-љубитељкa, осмехујући се, гледала је сцену, зачуђена, још једном потврдила: добродошли сте у Београд, град добре хране и још бољих приповеда.
En: The rest became part of a legend about how many Italians in that moment learned what it means to be Serbian and a lover of sarma. Ana, a Serbian sarma-lover, watched the scene with a smile, amazed once again, and affirmed: welcome to Belgrade, a city of good food and even better stories.