Sr: Калидриска киша, лептири у стомаку и жага у души
En: Rain poured, butterflies fluttered in his stomach, and a longing burned in his soul.

Sr: Марко Петровић је заставио свирање у сред Калемегданског парка.
En: Marko Petrovic had brought his playing to a halt in the middle of Kalemegdan Park.

Sr: Мелодија на његовом виолинчелу рађала се из дубине његовог срца, вибрирајући у драгоценом корену древног тополе.
En: The melody on his cello was born from the depths of his heart, vibrating in the precious roots of an ancient poplar tree.

Sr: Марко није био само један музичар, он је био дете Београда, створено из кабела и кобалта, храбро створено од воде и ветра са Белеј баре.
En: Marko was not just a musician; he was a child of Belgrade, created from cables and cobalt, bravely formed from the water and wind of Lake Bela.

Sr: Али, уместо да звижди у златним залама, он је изабрао улице, али и парк Калемегдан, да би поделио своје мељодије.
En: But instead of whistling in golden halls, he chose the streets and Kalemegdan Park to share his melodies.

Sr: Он је био жедан славе, али не и славе коју доводи похлепа. Он је желео да бар један људски живот учини мало светлијим помоћу своје музике.
En: He thirsted for fame, but not the fame driven by greed. He wanted to make at least one person's life a little brighter through his music.

Sr: Усред бетонске џунгле, његова музика била је тихи бунт.
En: Amidst the concrete jungle, his music was a quiet rebellion.

Sr: Маркови дани били су испуњени са пролазницима који су стајали и слушали. Већина је бацила коју пару, а неки су му чак и аплодирали.
En: Marko's days were filled with passersby who stood and listened. Most threw in a few coins, and some even applauded him.

Sr: Али постојали су и они који нису разумели. Они који су се смејаши, казали да је његова музика само бучна надмашивања људске улуде.
En: But there were also those who didn't understand. Those who laughed and said his music was just noisy indulgence of human folly.

Sr: Ти гласови су били као опаки вукови у ноћи, покушавајући ухватити његов стражањ.
En: Those voices were like wicked wolves in the night, trying to catch his spirit.

Sr: Али један дан, када је свирао у парку, појавио се један човек. Брамер, директор престижног оркестра. Чуо је Маркову мелодију која је танцала као ветар у љетњој ноћи.
En: But one day, while playing in the park, a man appeared. Braemer, the director of a prestigious orchestra. He heard Marko's melody dancing like the wind on a summer night.

Sr: Брамер је био особа која је могла да узме Марка из парка и стави га у златну залу. Али Марко је одабрао да остане.
En: Braemer was the person who could take Marko out of the park and put him in a golden hall. But Marko chose to stay.

Sr: За њега, свирање на улици не беше једноставно понижавајуће. Већ је било премостивање празнине између размаћућег и рађања, али је било и додирање душе Београда.
En: For him, playing on the street was not simply demeaning. It was bridging the gap between indulgence and birth, and it was touching the soul of Belgrade.

Sr: На крају је Марко наставио да свира по свом. Свирка на улицама и парковима модрог Београда, и покушао је да додирне душе пролазника.
En: In the end, Marko continued to play on his own terms. He played on the streets and parks of blue Belgrade, trying to touch the souls of passersby.

Sr: Његов сукој, као у већине музичара, је бил језгровит: бирање између престижа и страсти. И он је изабрао, па одустао од припремљених стаза златних зала, на корист улица и паркова Београда који су више напуњени животом.
En: His journey, like that of most musicians, was jagged: choosing between prestige and passion. And he chose, giving up the prepared paths of golden halls, in favor of the streets and parks of Belgrade that were bursting with life.

Sr: Такав је био Марко Петровић, дечак којем је више значило да свирау једноставности, него у слави.
En: That was Marko Petrovic, a boy for whom simplicity carried more meaning than fame.