Sr: Ана је, вукла је за собом свој ковчег кроз уске улице Београда, док је августовско сунце полако зашло зад Цркву Светог Марка. На отпутовању је била, дуготрајном, да измири све животне пропусте, а прва станица је била Калемегданска тврђава.
En: Ana was dragging her suitcase through the narrow streets of Belgrade, while the August sun was slowly setting behind the Church of Saint Mark. She was on a journey, a long one, to reconcile all the missed opportunities in her life, and the first stop was the Kalemegdan Fortress.

Sr: Ана је стигла на Калемегдан тамо негде када се дан почео гасити. А кад све потоне у тму, чинило се као да је тврђава одведе у другу димензију. И ту је претпоставка о конфузији добила потпуно нову форму.
En: Ana arrived at Kalemegdan around the time when the day started fading away. And as everything sank into darkness, it seemed as if the fortress took her to another dimension. And there, the assumption of confusion took on a completely new form.

Sr: Ана је, идећи кроз сенке камена, постала свесна одједном да се изгубила. Да ли је скренула лево код старог канона или је требала ићи право код великог лавовског споменика? Све је почело да се врти. Трепутави зраци ситне светлости кроз дебело лишће нису били довољни да јој покажу пут.
En: Walking through the shadows of the stones, Ana suddenly became aware that she was lost. Did she turn left at the old cannon or was she supposed to go straight at the large lion statue? Everything started spinning. The flickering rays of dim light through the thick foliage were not enough to show her the way.

Sr: Паника је полако почела да се усељава. Не жели да приспава у овом месту искашљалом из небеског скривеница, где статуе могу почети шапутати у полуноћи, као што старе приче кажу. Сећала се једне бакине: „Калемегдански витезови оживе кад се сат са Сахат куле окрене према месечини...“
En: Panic slowly began to set in. She did not want to spend the night in this place of hidden celestial hideaways, where statues could start whispering at midnight, as old stories say. She remembered one of her grandma’s tales: "The Kalemegdan knights come to life when the clock on the Sahat Tower turns towards the moon..."

Sr: Онда је видела светлост, траг свеће како се ближе. То је био стари чувар, невисок доста кршан човек. Он је почео да јој показује пут. Прыкри их ниче кроз многонасељени лавиринт и на крају је извео на главни плatoi.
En: Then she saw a light, a candle trail getting closer. It was the old guard, a rather robust man of short stature. He began to show her the way. Quietly, they navigated through the densely populated labyrinth and eventually emerged at the main plateau.

Sr: Радости њене није било краја. Задовољство је обасяло њено лице када је изасла на пространство тврђаве, с масивном капијом која је водила назад у град.
En: Her joy knew no bounds. Satisfaction illuminated her face as she stepped out onto the fortress space, with the massive gate leading back into the city.

Sr: "Хвала Вам пуно!" извикнула је Ана, осмехујући се широко чувару.
En: "Thank you very much!" Ana exclaimed, smiling broadly at the guard.

Sr: Погледавши је према нејој руци коју је држала испружену за захвалност, видео је главну капију која се полако затварала. Вратио је поглед према Ани, смејући се и рекавши: "Врати се увек, само не у полуноћи...“
En: Glancing towards her outstretched hand in gratitude, he saw the main gate slowly closing. He returned his gaze to Ana, smiling and saying, "Come back anytime, just not at midnight..."

Sr: Централни сукоб је напокон решен. Али, да ли је било поуке из тога? Одговор је увек био једноставан, шта било да се десило, Ана је увек била спремна да се изнова изгуби, али никада без циља. Управо је у томе била чари живота.
En: The central conflict was finally resolved. But was there a lesson to be learned from it? The answer was always simple, no matter what happened, Ana was always ready to get lost again, but never without a goal. That was the charm of life.